Bolest masne jetre

Mačke su mesojedi i njihov način ishrane podrazumeva više manjih obroka u toku dana. Divlje mačke zavise od insekata, glodara, ptica i malih gmizavaca kao izvora hrane. Njima nije potrebno da talože masne naslage kao izvor energije. Domaće mačke, sa druge strane imaju posude pune hrane i njihov način života čini ih sklonim gojenju.
Kada se mačka razboli, ona prestaje da jede.Organizam počinje da koristi rezerve masti, ali organizam mačke to ne može da uradi na ispravan način. Jetra, koja bi trebala da pretvori masti u lipoproteine koji su izvor energije, postaje infiltrirana masnoćom i počinje da slabi. To se zove lipidoza jetre.

Ćelije jetre oslobađaju enzime alkalnu fosfatazu (AST) i alanin aminotransferazu (ALT) u krvotok. Bilirubin ne može da se metaboliše i izluči putem žučnih kanala, pa uzrokuje žutu prebijenost sluznica. Ovi enzimi će biti povišeni u analizi krvi. Biopsija će potvrditi masne naslage u jetri, ako je mačka kandidat za operaciju. Često su ovakve mačke previše bolesne da bi se uvodile u anesteziju, pa se navođenjem igle pomoću ultrazvuka može uzeti uzorak tkiva na osnovu kojeg se može postaviti dijagnoza. Dijagnoza se može bazirati i na istoriji bolesti, kliničkoj slici i laboratorijskim rezultatima, ako nijedna od ovih dijagnostičkih procedura nije dostupna. Lipidoza jetre se može izlečiti, ako se primeni pravilan tretman i ako se počne pre nego što nastupe veća oštećenja jetre. Ako je anoreksija bila jedini uzrok lipidoze, onda je prognoza dobra. Ako uzrok anoreksije nije poznat, potrebno je uraditi detaljnija ispitivanja.

Lipidoza jetre može se pojaviti kod svake mačke koja prestane da jede, ali obično se javlja kod gojaznih mački kod kojih se unos kalorija smanji za polovinu ili više u periodu od dve nedelje. Ponekad je vlasniku teško da ovo primeti (posebno ako je mački hrana stalno na raspolaganju ), a ponekad je i uzrok anoreksije nepoznat.

Cilj lečenja je uspostavljanje stanja metabolizma koje je bilo pre gladovanja. To se postiže davanjem potrebne količine visoko proteinske i visoko kalorične dijetirane hrane mački na jedan od sledećih načina. Ako mačka to toleriše, može se pokušati sa hranjenjem na silu sa polu vlažnom konzerviranom hranom. Problem sa ovom tehnikom je što će se većina mački opirati, proces je spor, većina hrane završi na podu, a mačka ne konzumira dovoljno kalorija da bi tretman bio efikasan. Na ovaj način ona obično unese dovoljno hrane da bi preživela, ali najčešće nedovoljno da bi jetra mogla da se oporavlja.

Drugi način za unošenje kalorija je plasiranje nazogastrične sonde. To obično ne zahteva anesteziju. Sonda malog promera se uvodi kroz jednu nosnicu, niz jednjak do želuca. Tečna hrana može se davati kroz ovu sondu nekoliko puta dnevno. Elizabetanska kragna se stavlja da bi se sprečilo da mačka šapom izvadi sondu. Nedostak ove metode je što hrana mora biti tečna da bi mogla da prođe kroz sondu, a onda iz tog razloga sadrži manje kalorija.Takođe, sonda može da se izvuče. Kada se to dogodi, mačka će žvakati kraj sonde koji je u ustima, a vlasnik toga, možda uopšte neće biti svestan. Tokom sledećeg hranjenja, hrana će biti ubrizgana u grlo umesto u želudac, a onda postoji rizik od aspiracije u pluća. Ponekad se nazogastrična sonda koristi samo nekoliko dana, da bi se mačka stabilizovala pre nego što se pređe na malo invazivniji tretman.

Ezofagostoma ili faringostoma je bolja alternativa od nazogastrične sonde, ali za njihovo postavljanje neophodna je anestezija. To je sonda većeg promera preko koje se može aplikovati gušća hrana (sa više kalorija). Ova sonda se postavlja u jednjak kroz mali rez koji se pravi na vratu, a zatim se pričvrsti šavovima. Mačke ovo dobro podnose i ako je potrbno sonda može da stoji i nekoliko nedelja. U nekim situacijama i ova sonda može da se pomeri, pa rizik od aspiracije postoji kao i kod nazogastrične sonde. Takođe, na mestu gde je sonda postsvljena može se pojaviti infekcija, što zahteva uklanjanje sonde.

Najbolji način hranjenja mačke u ovakvim situacijama je perkutana endoskopska gastrotomija (engl. PEG). Za postavljanje ove sonde, takođe je neophodna opšta anestezija. Rez se pravi na trbušnom zidu i sonda se postavlja direktno u želudac. Na kraju sonde nalazi se poseban kaf (balon) koji sprečava curenje hrane u stomačnu duplju. Za razliku od drugih sondi za hranjenje, ne može se izvući i rizik od aspiracije je znatno niži. PEG sonda može ostati u želucu godinu dana ili više, ako je potrebno.

Važnan faktor prilikom odlučivanja za način lečenja kod lipidoze jetre je vreme potrebno da se prekine gladovanje i da jetra počne da se oporavlja. To obično zahteva tri do šest nedelja hranjenja na sondu. Takođe, mačka mora početi da jede samostalno pre nego što se prestane sa dopunskim hranjenjem. Ako je sonda hirurški postavljena, savetuje se da se ostavi i nekoliko dana nakon što mačka počne samostalno da jede, zbog mogućnosti recidiva.

Oko 85% mački sa lipidozom jetre kod kojih se nisu razvile komplikacije, će se oporaviti uz pravilan tretman.