Ishrana preko sonde

U situacijama kada životinja ne može ili ne želi da jede duži vremenski period, potrebno je plasirati sondu za hranjenje. U osnovi postoje četiri vrste sondi koje se mogu primenjivati u zavisnosti od situacije. Stanja kod kojih se može koristiti sonda uključuju novorođenčad koja ne mogu sama da jedu i zahtevaju dopunsku ishranu, bolest masne jetre kod mački, prelom ili karcinom vilice. Hrana i lekovi mogu biti dostavljeni preko sonde direktno u želudac.

Kao privremeni način hranjenja, može se koristiti orogastrična sonda. Plasiranje sonde se obavlja bez anestezije. Sonda se plasira kroz usta, niz jednjak u želudac. Usitnjena hrana iz konzerve se uvuče u veliki špric i ubrizgava kroz sondu. Ceo obrok može biti isporučen u roku od nekoliko sekundi. Sonda se odmah uklanja. Ova metoda se koristi samo kada će prihranjivanje trajati 1 ili 2 dana. Komplikacije uključuju povraćanje, zbog provlačenja sonde i rizik od aspiracije hrane u pluća. Ovaj proces može biti veoma stresan za životinju.

Drugi način za unošenje kalorija je plasiranje nazogastrične sonde. To obično ne zahteva anesteziju. Sonda malog promera se uvodi kroz jednu nosnicu, niz jednjak do želuca. Tečna hrana može se davati kroz ovu sondu nekoliko puta dnevno. Elizabetanska kragna se stavlja da bi se sprečilo da životinja šapom izvadi sondu. Nedostak ove metode je što hrana mora biti tečna da bi mogla da prođe kroz sondu, a onda iz tog razloga sadrži manje kalorija.Takođe, sonda može da se izvuče. Kada se to dogodi, životinja će žvakati kraj sonde koji je u ustima, a vlasnik toga, možda uopšte neće biti svestan. Tokom sledećeg hranjenja, hrana će biti ubrizgana u grlo umesto u želudac, a onda postoji rizik od aspiracije u pluća. Ponekad se nazogastrična sonda koristi samo nekoliko dana, da bi se životinja stabilizovala pre nego što se pređe na malo invazivniji tretman.

Ezofagostoma ili faringostoma je bolja alternativa od nazogastrične sonde, ali za njihovo postavljanje neophodna je anestezija. To je sonda većeg promera preko koje se može aplikovati gušća hrana (sa više kalorija). Ova sonda se postavlja u jednjak kroz mali rez koji se pravi na vratu, a zatim se pričvrsti šavovima. Životinje ovo dobro podnose i ako je potrebno sonda može da stoji i nekoliko nedelja. U nekim situacijama i ova sonda može da se pomeri, pa rizik od aspiracije postoji kao i kod nazogastrične sonde. Takođe, na mestu gde je sonda postsvljena može se pojaviti infekcija, što zahteva uklanjanje sonde.

Najbolji način hranjenja u ovakvim situacijama je perkutana endoskopska gastrotomija (engl. PEG). Za postavljanje ove sonde, takođe je neophodna opšta anestezija. Rez se pravi na trbušnom zidu i sonda se postavlja direktno u želudac. Na kraju sonde nalazi se poseban kaf (balon) koji sprečava curenje hrane u stomačnu duplju. Za razliku od drugih sondi za hranjenje, ne može se izvući i rizik od aspiracije je znatno niži. PEG sonda može ostati u želucu godinu dana ili više, ako je potrebno.